Oči moje plave
Gde si?
Možeš li ući u moje cipele?
Na tren...
Izuj tvoje udobno razgažene hodom dugim, ustaljenim.
Moji su nokti plavi, modro plavi, napuštaju me.
Dosta im je ovih tesnih cipela i hoda po najtežim stazama...bez tebe.
Bolje ti je?
Vidim ljubavi.
možemo i zajedno hodati, naizmenično menjajući obuću,
hoćeš?
Rekao si: Moram tazmisliti?
I nestao. Nedostupan. Na zidu tvoje gitare nema. Telefon ćuti.
Zatečena, zbunjena, slomljena,
oko mene zidovi rastu, nadrastaju svaki horizont, nema te više...
Robinja tvoja, oduvek, zauvek.
Sve emocije ostaju zatvorene, postajem školjka neotvorena,
putujem večnošću, ne bih li te srela...
Oči moje plave.
Nema te. Ne čujem tvoj glas. ne osećam tvoj dah.
Gušim se.
Napuštena, ostavljena, prepuštena.
Tvoje ćutanje podstiče nove stene da izrastu.
Nije ti stalo...
Ne činiš ništa.
O čemu razmišljaš?
Ne prestaje da odjekuje usamljenim noćima punih suza
stisnutim u grlu...
Gde su svi oni drugovi koji su znali da smo savršen par?
Srećni?
Sada si njihov.
A, ja? To nije bitno...
Gde putuju duše koje znaju, a ćute i ne čine ništa?
Izgnanica iz srca tvoga.
Kažnjenica, čekam pomilovanje za greh o kome ništa ne znam.
Srce i duša u ritama, a ja novu haljinu maštam.
Od tvoga zagrljaja, od tvoga daha, od tvoga dodira.
Znam, moralo je biti ovako.
Jedino tako.
Staza sa puno trnja.
Moje suze su reka bučna, a ti si more.
Bićemo jedno.
Nekad. Jer ove ljubavi se na završavaju. One su večne.
Oči moje plave,
čekam te, javi se, molim te...
